Da li ste chuli za serijal knjiga Stefani Majer "Twilight"? Ma sigurno ste chuli. Upravo sad chitam treci deo. Po drugi put. Nemojte se chuditi,znam chick flick je totalni,ali nekako kad krenesh da chitash prosto te vuche. I ne mozhesh da stanesh na 10 strana,ne nikako. Odmah prochitash u cugu 100 strana. I vishe. Ali to nije poenta priche.
Ono o chemu mnogo razmishljam jeste upravo ta njihova ljubav. Da li je moguce da postoji neshto toliko bezuslovno i veliko? Nekako se lakshe pregura dan ako mislish da postoji ONA osoba za tebe,ona prava koja ti je sudjena. A shta ako ta osoba ne postoji? Shta ako je to samo mit,koji su ljudi smislili,kao i sve ostale ljubavne gadosti. Dan Zaljubljenih? Daj molim te. Samo farsa da bi ti uzeli novac. Shto kazhu Hallmarkov praznik. Smejurija. Znam,zvuchim grubo,ali tako mislim,i tako se osecam.
No na stranu to shto mrzim tradicionalnost. Gledam na platnu Belu i Edwarda. On takav kakavj je, je neopisiv. Ali bukvalno neopisiv. Idealan je,u svakom pogledu. Dao bi za nju sve shto ima,i shto nema. Iako to nema smisla u nashem realnom svetu,svako ce u tome pronaci neku utehu. Hell,i ja pronalazim. Kontradiktorno svemu-ali ja se nadam,negde duboko duboko u meni,da postoji neko ko cheka mene.
Da li to znachi da sam ipak malo tradicionalna? Da sam,i iza ove fasade,neko ko sanja o vechnoj ljubavi i sumanutoj romantici? Ok,ne zhelim da znam odgovor na ovo pitanje.
Samo znam da u ovom zhivotu ne vredi previshe sebe davati u uzaludne svrhe. Ako na kraju svega izadjem povredjena ne zhelim da slusham priche "Ionako nije bio za tebe","Mdaj,ti si mnogo bolja od njega","Shta ce ti on,samo ti je patnju doneo"... Necu da chujem nichije sazhaljenje,ni saosecanje. Ostavite me da na miru tugujem,ako moram,nekako cu to izbaciti iz sebe. I manite se lazhnog moralisanja,svi mi duboko u sebi svesni smo istine,samo treba duboko kopati da bi došli do nje.
