Prayer Of The Refugee

Pop,rock,metal,hip hop,turbo folk,techno,jazz,blues,electronic,clasic,house,punk,rege..

Muzika je umetnost stvaranja uređenih odnosa između tonova. Muzika ima tri osnovna elementa:melodiju ritam i harmoniju.

Kada bi svako shvatio ovo na način na koji ja shvatam,sve bi bilo mnogo jasnije svima. Hmm pa dobro ne možda svima,ali bi nekima otvorila oči sigurno. Ovu temu sam izdvojila jer mi se nekako u ovom trenutku činila najprikladnija. Svi slušamo muziku i imamo neke svoje omiljene žanrove,bendove,izvođače... Svi muziku dožvljavamo na svoj način,jedinstven način. Muzika nam u životu pruža mnogo stvari,mnogo užitka i zato neki kažu "No music,no life". Ja sam jedna od tih. Muzika mi previše znači u ovom životu. Ne bih mogla da zamislim jedan dan bez jedne note,melodije..tog osećaja mira,i spokoja,te sreće i neizmerne ljubavi. Nisam nešto nadarena za pevanje ili sviranje nekog instrumenta,ali bih dala sve od sebe kad bih pokušala. Do sada sam se najviše pronalazila u rock muzici,i punk. Omiljeni bend mi je Green Day,a pevačica Alanis Morissette. Otvorena sam za se vrste muzike,i otprilike slušam sve što mi dobro zvuči u tom momentu. E al tu nastaje problem i poenta moje priče. Kad ja već mogu da budem otvorena za sve i svašta,da slušam nešto bez predrasuda,zašto onda se nadje neko ko će mene da spušta zbog mog izbora muzike? 

Nikad nikom nisam rekla : "Kako možeš to da slušaš? Užasno je. Ugasi,smeta mi". Nikada. A ljudi uvek mogu da mene pitaju "Kako možeš to da slušaš?". Kako imaju obraza ti GRANDOVCI da mi nešto kažu? Odakle im m*da?! Pomalo se osećam krivom što ih sada prozivam ovde,ali drugog načina nema. Kako mogu samo da pomisle na tako nešto,kada su njima uzori najveće ljige i dno dna ovog društva? Možda nisam fer. Možda sam ja ta koja greši. Nikad nikom nisam prigovarala što se tiče nekog izbora,nisam takva osoba. Stoga,mislim da i ti nemaš pravo da kritikuješ moj izbor i još više,da mi se praviš pametan i da mi soliš mozak. Dosta sam takvih scena trpela. Daj molim te. 

Ponekad i pogledam tu jadnu decu,što pored mene prolaze ulicom i gledaju me ko da sam sa marsa pala,jer nosim starke i karirano,što imam pirsing. Niko njih ne gleda što su od glave do pete u Nike-u  i što trešti Seka u pozadini. Niko im nece reci šta ustvari znači tekst pesme "Postacu plava i bicu kučka prava" a opet to čujem kako pevuše,kao da je neka dečija pesmica. 

Nadam se da će neko naći ko će im pokazati pravo značenje pesama. Pravi zvuk muzike. Melodiju koju kad čuješ sav zatreperiš. Ritam koji ti vodi misli. I harmoniju koju dostižeš tek kada znaš pravo značenje muzike. 

P.S. Hvala wikipedii na definicijama. I nadam se da nisam nikog uvredila.

Pozdrav svim blogerima,Im back :D

Nekako mi se sad i svidja ova ludorija sa blogom. Sad i uživam u ovome. Komentarišem tudje blogove,čitam iskustva drugih ljudi,i njihove probleme. Čitam njihovu poeziju i njihovo vidjenje ovog sveta. Kao da sam otvorila prozor i sad osetim nove mirise. Vidim nove pejzaže. Dodirujem duše i srca,i vidim kroz tudje oči. Nekako je lep osećaj. I mislim da i sad i drugi imaju uvid u moj život,i moje stvari. Što je isto lepo.

 Mislim da je isto tako i u životu. Prvo ti je nekako čudno da pustiš ljude u svoje okruženje,pa se polako "otapaš"  i oslobadjaš. Ali ima caka. Nikad ne znaš koga puštaš u svoj život. Nekad se prosto za*ebeš i napraviš sebi frku. Kontaš sve je to bezazleno,a ni ne okreneš se:već si s*eban. E sad,da li to znači ne puštati nikog blizu,toliko blizu da može da te povredi? Hmm,ne bih baš rekla. Moraš rizikovati. Ko ne reskira,ne profitira. Mada ne može se ni tako baš to reći. Moraš biti smislen,i pažljiv. Ako ipak ne pustiš nekog,možeš propustiti priliku. Priliku da budeš voljen,i da voliš. Nije to samo u ljubavi. U igri je i prijateljstvo,posao,zabava... U život ne treba srljati,već bar malo promisliti pre oduke. 

Realno,ja i nisam baš taj tip. Tip koji će tri puta meriti pa preseći. Nekad srljam toliko da mi se zavrti u glavi od gluposti kojih napravim. A nekad... nekad i razmislim dobro pa napravim opet.. neku glupost. No i to je život. Moraš se sa svim i svačim izboriti kako znaš i umeš. Al ipak krajnji savet i prijateljski je: Uživaj kako znaš i umeš.

:)

Da li ste chuli za serijal knjiga Stefani Majer "Twilight"? Ma sigurno ste chuli. Upravo sad chitam treci deo. Po drugi put. Nemojte se chuditi,znam chick flick je totalni,ali nekako kad krenesh da chitash prosto te vuche. I ne mozhesh da stanesh na 10 strana,ne nikako. Odmah prochitash u cugu 100 strana. I vishe. Ali to nije poenta priche.

Ono o chemu mnogo razmishljam jeste upravo ta njihova ljubav. Da li je moguce da postoji neshto toliko bezuslovno i veliko? Nekako se lakshe pregura dan ako mislish da postoji ONA osoba za tebe,ona prava koja ti je sudjena. A shta ako ta osoba ne postoji? Shta ako je to samo mit,koji su ljudi smislili,kao i sve ostale ljubavne gadosti. Dan Zaljubljenih? Daj molim te. Samo farsa da bi ti uzeli novac. Shto kazhu Hallmarkov praznik. Smejurija. Znam,zvuchim grubo,ali tako mislim,i tako se osecam.

No na stranu to shto mrzim tradicionalnost. Gledam na platnu Belu i Edwarda. On takav kakavj je, je neopisiv. Ali bukvalno neopisiv. Idealan je,u svakom pogledu. Dao bi za nju sve shto ima,i shto nema. Iako to nema smisla u nashem realnom svetu,svako ce u tome pronaci neku utehu. Hell,i ja pronalazim. Kontradiktorno svemu-ali ja se nadam,negde duboko duboko u meni,da postoji neko ko cheka mene.

Da li to znachi da sam ipak malo tradicionalna? Da sam,i iza ove fasade,neko ko sanja o vechnoj ljubavi i sumanutoj romantici? Ok,ne zhelim da znam odgovor na ovo pitanje. 

Samo znam da u ovom zhivotu ne vredi previshe sebe davati u uzaludne svrhe. Ako na kraju svega izadjem povredjena ne zhelim da slusham priche "Ionako nije bio za tebe","Mdaj,ti si mnogo bolja od njega","Shta ce ti on,samo ti je patnju doneo"... Necu da chujem nichije sazhaljenje,ni saosecanje. Ostavite me da na miru tugujem,ako moram,nekako cu to izbaciti iz sebe. I manite se lazhnog moralisanja,svi mi duboko u sebi svesni smo istine,samo treba duboko kopati da bi došli do nje.

Za pochetak ja sam Tamara. :P

Nikad nisam bila bash neki pristalica blogova. Odnosno sama da pishem i objavljujem,nekako mi je sve to delovalalo da kazhem prepotentno. Ne,bila sam u zabludi. Nema nicheg losheg u otvorenom pisanju svojih misli. Ne mora niko ni da chita to,jednostavno oslobadjash se neke da kazhem negativne energije. Neki ljudi idu na trchanje,neki mlate vrecu,a neki pishu. Recimo da ja radim sve to. Trchanje,nije ni upola zanimljivo kao ova dva. Shta,samo se umorish,dovedesh maaaalo liniju u red i to je to. Udaranje vrece,je itekako zabavnije. Najzabanije. Nema boljeg osecaja nego kad te pukne adrenalin,kad osetish vrelinu u rukama. U stanju si da poletish. Pisanje je samo mocnije od toga. Ono ti stvarno daje krila. Ono te stvarno umara. I daje ti moc da sanjash.

No dosta lupanja. 

Valjda je dosta za otvaranje mog prvog bloga,i prvog chlanka. Nadam se da cu imati inspiracije za izvoz,i da cu naci neke teme vredne pisanja. Ugledacu se na svoje dva prijatelja koji se nisu ustruchavali da objave svoje textove(jedan vishe,mnogo vishe nego drugi).

Hvala njima. :)